Посетите после 6 недеље и све је ишло наопако. РТГ (већ готово 10 рендген на рачун ноге) затворено, доктор рано престаје са радом и неће чекати заувек.
Редови, клизаве плочице и технике на крају, који је снимао рендген рекао је, да је све ок – Мислим да ми је видео лице. Доктор је потврдио добру вест и пуштен сам из апаратића. Још увек је акутно, али после 44 дана могу да стојим на ногама. Показало се да је задатак немогућ у лекарској ординацији. Је био изненађен да пронађе, да нисам у саоницама не само да бих стајао већ чак и да бих закорачио. Слатка наивност, и размишљао сам, да је тако, о. – Ићи ћу.
Сада је задатак много тежи – рехабилитација, физиотерапија и повратак у покретљивост. То значи још више вежбања, развијање обрасца саобраћаја, третмани и рад, о чему до сада нисам имао појма. И осећам се као да бих требао почети на Олимпијским играма, to dla mnie najważniejszy czas. Како мудро радити на мобилности да се вратим на тркачке и бициклистичке стазе.
